Psihoterapeuti moraju da budu psiholozi ili psihijatri.

Ovo nije tačno iz jednostavnog razloga – psihoterapijske škole i kursevi obično uopšte nisu sastavni deo nastave na fakultetu za psihologiju. Na takvom fakultetu težište je na naučno istraživačkom radu i na psihodijagnostici. Što se tiče psihijatara, osnovna terapija koju izučavaju specijalizanti psihijatrije je farmako terapija.

Psihoterapijske metode i tehnike su potpuno samostalne u pristupu problemu. Imaju svoje načine na koji definišu problem (proces dijagnostikovanja) i način na koji taj problem rešavaju. Šta onda to znači? Znači da svako ko ima afiniteta da se bavi emotivnim i mentalnim problemima drugih ljudi može da završi neku od škola ili neki od kurseva psihoterapije. Uz ovaj afinitet pojavljuje se još jedan važan preduslov za uspešno praktikovanje ove veštine – životno iskustvo budućeg terapeuta.  Njihovo stečeno znanje i veština praktikovanja nije manje vredna zato što su drugih struka, što nisu psiholozi.

Tačno je da je  po prirodi interesovanja veći broj psihologa nastavio svoje školovanje stičući znanje i veštinu praktikovanja jedne ili više psihoterapijskih metoda. Tačno je i da je psiholozima lakše da je savladaju, ali studij psihologije (niti specijalizacija iz psihijatrije) nisu uslov.

Da li ste znali da je veliki broj kreatora terapijskih metoda i tehnika došao iz redova inženjera?