Kako to misliš realan?

Neka naša razmišljnja mogu biti tačna, realna, tj realnost ih podržava. Tada neki naši zahtevi ili očekivanja mogu biti realizovani, ispunjeni. Kada su ispunjeni mi smo onda zadovoljni.

Ali neka razmišljanja su delimično tačna ili potpuno netačna, neosnovana, iracionalna. To znači da ih realnost ne podržava, te ih je nemoguće zadovoljiti. Kada su nam zahtevi i očekivanja nezadovoljena mi se osećamo osujećeno.

Sećate li se ove molitve: „Bože, daj mi smelosti da promenim situacije koje se mogu menjati, smirenosti da podnesem one situacije koje ne mogu da promenim, i mudrosti da razlikujem te dve situacije!“?

Mišljenje (kao i slobodna volja) su dve alatke koje čovek ima na raspolaganju, ali do dana današnjeg velika većina ljudi nije ovladala ovim altkama.

Kao što decu obučavamo kako da koriste nož ili vatru,  pokazujući im na koji način da to koriste a da se ne ozlede, da sebe i druge ne ugroze, tako bi isto trebalo da učimo kako se koristi mišljenje a da time ne ugrozimo sebe ili druge. Filozofi se već vekovima trude da nam ukažu na zamke pogrešne upotrebe mišljenja (pogrešnih zaključaka), ali su ljudi, posebno školski programi ostali nezainteresovani...

Dve su tipične zamke prisutne u svakodnevnom razmišljanju i poimanju kod čoveka:

  • ne razlikujemo Činjenice od naših Predpostavki o tim činjenicama, tj.  šta jeste, a šta mi mislimo da jeste.
  • ne razlikujemo Želje od naših Potreba.

Realan čovek je sposoban da razlikuje Činjenice od svojih Predpostavki, šta jeste od onoga šta on misli da jeste. Ako svoje predpostavke o nekome ili o nečem ne preispitujemo, nego ih uzmemo „zdravo za gotovo“, tj. tretiramo predpostavke kao da su činjenice – možemo lako da se nađemo u ćorsokaku, tj. da budemo osujećeni!

Još jednu zamku u koju možemo upasti je da svoje Želje tretiramo kao Potrebe. Zato što Želja i Potreba nije jedno te isto. Potrebe su ono bez čega se ne može opstati. Postoji potreba za kiseonikom, vodom, hranom, odmorom, snom ... Ako te potrebe ne zadovoljavamo – nema nas više, ishod je fatalan. Želje se odnose na ono što bi nam dobro došlo da ulepšamo i pojednostavimo naše življenje. Ispunjene želje poboljšavaju kvalitet našeg postojanja, ali one nisu uslov tog postojanja.

Naša reakcija na neispunjenu Potrebu je doživljaj agonije, ogromne patnje. Ako neku našu želju tretiramo kao potrebu, onda u situaciji kada ne možemo da je zadovoljimo, reagovaćemo doživljajem AGONIJE. „Ja to ne mogu da podnesem!!!“ je tipična manifestacija zamke u koju smo upali tretirajući našu želju kao potrebu, kao nešto bez čega ne možemo!

Činjenica je da je broj naših potreba mali, može da se nabroji prstima naših ruku. A broj želja jeste veliki.

Važno je poznavati neke činjenice o životu. To su nam dobri i trajni putokazi. Sledeća tvrdnja u pisanim tragovima datira više od 2000 godina p.n.e. i ponavlja se kroz istoriju pisane reči u različitim varijantama, a glasi:

                                                           „Situacije same po sebi nisu ni dobre ni loše, nego su onakve kako ih mi vidimo.“

Da je ovo tačno prepoznaćete i sami kad malo razmislite. Uzmimo na primer situaciju letenja avionom. Da je ta situacija sama po sebi dobra - svi ljudi koji lete tim letom u tom avionu osećali bi se dobro. Da je ta situacija sama po sebi loša - svi ti ljudi osećali bi se loše. Pa kako onda da objasnimo zašto neki u toj situaciji osećaju opuštenost ili radost, drugima je dosadno, a neki imaju veliki strah, čak i napad panike? Ili na primer čekanje u redovima, na šalterima: kako neki u tim okolnostima koje su potpuno identične za sve koji čekaju, su nestrpljivi i jedva podnose to čekanje a drugi lakše podnesu tu situaciju? A kako mi sami nekad lako podnesemo to čekanje, a nekad nas uhvati „neizdrž“ pa napustimo red neobavljenog posla? Da su okolnosti same po sebi uzrok naših osećanja onda bi u istim okolnostima svi zatečeni ljudi imali ista osećanja, ali naše životno iskustvo nam govori da to nije tako.

Uvažavanjem predstavljenih činjenica pomoći će da postanemo realni i omogućiti da se ponašamo razumno. Realna osoba traži i očekuje ono što je moguće dobiti u datim okolnostima, a prestane da traži ono što shvati da nije moguće dobiti. To ga štiti od nepotrebnih frustracija i patnji.