Ovo nije tačno iz jednostavnog razloga – psihoterapijske škole i kursevi obično uopšte nisu sastavni deo nastave na fakultetu za psihologiju. Na takvom fakultetu težište je na naučno istraživačkom radu i na psihodijagnostici. Što se tiče psihijatara, osnovna terapija koju izučavaju specijalizanti psihijatrije je farmako terapija.
Psihoterapijske metode i tehnike su potpuno samostalne u pristupu problemu. Imaju svoje načine na koji definišu problem (proces dijagnostikovanja) i način na koji taj problem rešavaju. Šta onda to znači? Znači da svako ko ima afiniteta da se bavi emotivnim i mentalnim problemima (dakle, ne bolestima) koje ima može da završi neku od škola ili neki od kurseva psihoterapije. Uz ovaj afinitet psihoterapeuti imaju još jedan važan preduslov za uspešno praktikovanje ove veštine – životno iskustvo budućeg terapeuta. Njihovo stečeno znanje i veština praktikovanja nije manje vredna zato što su drugih struka, što nisu psiholozi.
Tačno je da je po prirodi interesovanja veći broj psihologa nastavio svoje školovanje stičući znanje i veštinu praktikovanja jedne ili više psihoterapijskih metoda. Tačno je i da je psiholozima lakše da je savladaju, ali studij psihologije (niti specijalizacija iz psihijatrije) nisu uslov.
Da li ste znali da je veliki broj kreatora terapijskih metoda i tehnika došao iz redova inženjera?
