Bolje je da pobesnim nego da sve to držim u sebi!

Dobro, možda na prvi pogled izgleda da je to tačno, ali telo u kome je nastao bes već je pretrpelo štetu od toga, pokazali vi bes ili ga zadržali u sebi. Ako bi to slikovito opisivali to je kao da je požar buknuo na nekoj fotelji, a onda se sa fotelje preneo i na tepih i zavese. Tragovi požara, svejedno su ostali i na fotelji. Požar je požar, tj bes je bes, i ostavlja tragove na svakome koga dotakne. I na onome ko je pobesneo, i na onome na koga je taj bes izbačen.

Inače o besu postoji dosta pogrešnih razmišljanja. Ovde ću navesti četiri takva razmišljanja zbog kojih ljudi ne prepoznaju njegovu destruktivnost.

Nije tačno da je uzrok besa u spoljašnjem okruženju, van nas i van naše moći da to kontrolišemo. Nije tačno da je to nešto što se čoveku samo desi, zbog čega je on pred naletom besa sasvim bespomoćan. Jer, da je razlog za naš bes neko drugi, onda bi u istoj situaciji, na istu provokaciju svi ljudi koji se tu zateknu - reagovali besom. A iskustvo nam govori da u istoj situacji ljudi reaguju raznoliko: neko besom, neko ljutnjom, neko blagim uznemirenjem, dok neko ostane indiferentan... Ako smatrate da je uzrok besa u vašem okruženju, onda će ispasti da je vaš lični mir stvar puke sreće koju imate ili nemate živeći u tom okruženju.

Nije tačno da je zdravije isprazniti svoj bes nego ga progutati. Svaki put kad ste preplavljeni besom, bez obzira da li ste ga pokazali ili progutali, efekti na telo i telesne organe su isti (povećava krvni pritisak – povećava rizik od infarkta, povećana kiselina u želucu, povećana verovatnoća stvaranja čira, blokira varenje hrane i pražnjenje creva, krupni mišići su hronično napeti, a to vremenom postaje novi izvor fizičkih problema – bolovi u leđima, kukovima, nogama... hronična nemogućnost da se opustite što pravi probleme kod spavanja i uzrokuje sanjanje teških snova...)

Nije tačno da postoje samo dva načina na koja možemo pokazati svoje nezadovoljstvo, a to je ili da pokažemo bes ili da ga progutamo. Postoji i treći način, a to je da svoje nezadovoljstvo pokažemo, izrazimo ljutnjom, razočarenjem, ili jasnom verbalnom porukom da nismo zadovoljni. Razlog za odustajanje od besa nije taj da smo odjednom postali zadovoljni nečim. Zadovoljstvo nije jedina alternativa besu: ili biti besan – ili biti zadovoljan nečim. To nije tako. Odustati od besa znači samo odustati od načina na koji smo do tada pokazivali naše nezadovoljstvo. Treći, pravi i konstruktivan izbor je biti ljut, ili razočaran.Ljutnja je osećanje nezadovoljstva nečim, bez primese neprijateljstva (poriva da se osvetite, uništite ili da kaznite) koje dominira u osećanju besa. I ljutnja i bes spadaju u negativne osećanja. Oba osećanja mogu biti vrlo intenzivna. Ali postoji značajna razlika, jer kad je čovek ljut, on ne gubi kontrolu nad sobom, zato uspe da kaže ono što misli i nikad ne uradi nešto zbog čega bi posle zažalio. A bes je destruktivan i po nas same i po naše odnose sa okruženjem.

Nije tačno da je bes jedini način na koji je moguće postići ono što želimo.
Postoje razne veštine kojima možemo uspešno da se borimo za naše interese: molba, dogovaranje, pregovaranje, umiljavanje, uporno traženje, neodustajanje od pominjanja svojih interesa, strpljivo taktiziranje, traženje druge, povoljnije prilike da se spomene svoj interes.... Bes nije veština. To je nedostatak veštine da držimo pod kontrolom sopstvene agresivne impulse, za razliku od većine drugih koji nas okružuju, a koji znaju da se kontrolišu. Mnogo je lakše ljubavlju i naklonošću navesti nekoga da se ponaša onako kako mi mislimo da treba, nego besom.

Bes će otežati da smireno prihvatimo ono što se ne da menjati.
Bes neće povećati verovatnoću da će stvari poteći onako kako mi smatramo da bi trebalo da teku.
Bes nije veština rešavanja problema. Bes je nedostatak veštine da se problemi konstruktivno reše.